adidas
lasta
dacapo
Kemoimpex
picerija-atos
Најава утакмица:
Резултати:
Клуб навијача:
КЛОНФЕРИ
ИСТОРИЈАТ


УВОДНА РЕЧ...
„...Статистички подаци и сув језик цифара казаће нам да је кошаркашки клуб „Металац“ основан 1945. године, да је 1950. променио име у БСК, 1958 у ОКК Београд, да је 1955. испао из Савезне лиге, да је 1958. постао првак Југославије, итд.Међутим, само они који су у овом клубу од његовог оснивања знају са каквим се потешкоћама борио овај колектив, који је такорећи ни из чега, дугим и мукотрпним радом, створио екипу европске вредности...“

господин Милорад Еркић,
некадашњи играч и Кораћев савременик

Почеци...
istorijat1
Корени југословенске кошарке налазе се на Ташмајдану и Калемегдану. Ту су се, за време окупације, пред крај рата, могле видети прве кошаркашке утакмице. Испрва се играло примитивно, без великог знања о игри и без патика. Младићи су долазили босоноги, не обраћајући пажњу на огреботине и плихове. За све ово био је крив лекар Светислав Бата Вуловић, човек који је први у Београд донео кошаркашку лопту и правила игре, зачетник идеје око које ће се окупити милиони спортских поклоника,идеје која ће нашу земљу представити свету на најлепши начин.

Калемегданска игралишта одмах су превазишла своје димензије. Спортска дешавања на Калемегдану, нарочито нова игра под обручима, окупљала су виђеније људе из различитих бранши. Уз звуке џеза, свинга и твиста, које је производио оркестар чувеног Бубише Симића, и целодневни бат кошаркашке лопте, Мали Калемегдан кретао се у ритму савршене музике и чистих емоција. Практично се, тих послератних година, цео друштвени живот Београда нашао нашао унутар зидина Калемегданске тврђаве. Студенти и омладина прихватили су кошарку са великим одушевљењем. Кроз ову игру видели су могућност афирмације. За њих је кошарка била више од убацивања лопте кроз кошаркашку мрежицу. Била је манифест лепоте, снаге и вештине, игра која им се допадала и помоћу које су желели да се допадну. Талас позитивне енергије ширио се Београдом и целом земљом, стварајући услове за озбиљније видове спортског организовања, т.ј., стварање спортских друштава, односно спортских клубова.

istorijat3
Прича о кошаркаском клубу Београд започиње баш у том послератном периоду, те давне 1945. године, када се на иницијативу Синдиката металских радника Југославије, чувених „клонфера“, оснива спортско друштво „Металац“. Исте године оснивају се и спортска друштва „Партизан“ и „Црвена Звезда“. У оквиру спортског друштва „Металац“ оснивају се фудбалски и кошаркашки клуб, са истоименим називом.

Први пут кошаркашки клуб „Металац“ учествује у националном кошаркашком шампионату 1946. године, и као дебитант заузима солидно шесто место. У периоду до 1950. године највећи успех бележи 1949. године када осваја пето место.

1950. године на предлог тадашњег чувеног београдског новинара Владимира Дедијера, комплетно спортско друштво мења назив у БСК (Београдски Спортски Клуб) Са мање или висе успеха кошаркашки клуб БСК наступа у 1. савезној лиги све до 1955. године када испада из савезног такмичења у нижи ранг, т.ј., Српску лигу. Међутим, екипа БСК-а не губеци веру и спортски дух, и, упркос теским условима, радеци јако квалитетно вец следеце године враћа се у савезну елиту, где заузима треће место најављујући године у којима ће име клуба и његових ведета бити исписано златним словима, како на сцени домаће кошарке тако и оне међународне.

Трновит пут до звезда...
Период 1950-1956. године ће остати запамћен као изузетно тежак за клуб и играче. Тренирало се на отвореним теренима који нису имали ни тушеве да се играчи окупају после тренинга, најчесће у незгодним терминима (по великој врућини или касно у ноћ), а на утакмице се путовало камионима. Али генерација предвођена Кораћем, Николићем, Рајковићем, Еркићем, Гордићем била је генерација ентузијаста, младића који су волели свој клуб и све ове потескоће подносили са осмехом на уснама и шалама. Младалачки дух, прегалаштво и велико срце ове екипе за само две године одатле заменили су камионе спаваћим колима, а терене на пољанама Крагујевца, Чачка, Смедерева, Новог Сада, сјајем рефлектора Ташмајдана, Париза, Милана, Антиба, Цариграда, Софије, Торина... Имена играча ОКК Београда засијала су као најлепше звезде југословенског косаркашког неба, звезде које су са собом понеле клуб до неслућених висина, уписавши га златним словима у историју кошарке на старом континенту. Био је то трновит пут ка звездама, али бас зато вредан и величанствен, постигнут залагањем, љубављу према клубу и самоодрицањима младића који су тих раних 60-тих година носили плаво-бели дрес.

У овом периоду три године изузетно су биле значајне за формирање шампионског тима и генерације која ће донети славу „плавом“ клубу из Челареве улице. То су 1953, 1954 и 1956. година.
istorijat6
Године 1953. и 1954. везане су за изузетно значајне кадровске промене, како у играчком тако и у тренерском смислу, у тадашњем БСК-у. 1953. године напозицију тренера првог тима долази Бора Станковић, а за „вођу тима“ („спона“ између тренера и екипе на једној и управе клуба на другој страни) Раша Шапер. Ова два човека су, радећи како на међународном (Станковић као генерални секретар ФИБА, члан МОК; Шапер као председник техничке комисије ФИБА), тако и на домаћем плану (Станковић као дугогодишњи тренер ОКК Београда;Шапер као дугогодишњи председник Кошаркашког Савеза Југославије), пружила изузетан допринос не само у развоју ОКК Београда, већ и у развоју и афирмацији југословенске кошарке уопште. Годину дана касније (1954) из јуниорског састава првом тиму се прикључују два нова имена, која ће у годинама које долазе добро запамтити како југословенска, тако и европска и светска спортска јавност-Радивој Кораћ и Слободан Гордић, који ће са онима који су већ били у „плавој средини“ (Еркић, Богомир Рајковић,...) и онима који ће доћи (Сија Николић, Трајко Рајковић,...) створити шампионски тим, чије ће име одзвањати европским престоницама.

1956. година, иако катастофална у такмичаском смислу, са собом доноси кључну ствар за развој клуба и формирање шампионске генерације. То је изградња сопственог терена 1956. године у Челаревој улици, бр. 12, чиме је створена инфраструктурна основа за квалитативни и квантитативни тренажни процес, односно, са чим је престало „потуцање“ играча тадашњег БСК по туђим теренима.

Повратком из Српске лиге у Првенство Југославије, и освајањем трећег места у коначном пласману екипа, 1958.године клуб мења назив у ОКК Београд, који задржава до данашњих дана.

Златне године...
Те 1958. године играјући у Првенству Југославије, ОКК Београд држи јавни час свим тада великим кошаркашким клубовима на просторима бивше СФРЈ. Пред Кораћем и друговима на колена падају Олимпија (105-67), Црвена Звезда (67-65), Партизан (104-89), Задар (111-84)... Поход кроз домаће такмичење завршава се најлепши могући начин: у витрине „плавог клуба“ стиже први пехар шампиона државе... Свим учесницима домаћег такмичења те 1958. године бива јасно да се у југословенској кошарци појавила нова клубска величина, на коју ће у будућности морати озбиљно да се рачуна... istorijat6 И на међународној сцени учинак плаво-белих у сезони 1958/59 бива изузето запажен. У Купу Европе ОКК Београд на путу до полуфинала елиминише Атински АЕК, и првака Француске, Цхарлевилле из Мезиерес-а, да би у полуфиналу, слабијом кош разликом у мечу на гостујућем терену, био елиминисан од стране Софијског Академика (Београд: 79-69; Софија: 94-77).

У периоду од 1959-1962. године ОКК Београд бележи велике успехе. После слабог пласмана у домаћем шампионату 1959. године, у сезони 1960. ОКК се враћа на трон, слилније и убедљивије савладавши своје противнике него у првој шампионској сезони, и по други пут осваја титулу првака државе. У овом периоду у међународним такмичењима ,,полажу оружје“ пред Жућка и екипу, што на домаћем што на гостујућем терену, многи клубови, чак и репрезентације:

1960 - репрезентација Марока, Лецх (Варшава, првак Пољске)

1961 - Симентхал (Милано), Виртус (Болоња), Рацинг (Парис), Антверпсе (првак Белгије)

1962. године у ОКК Београду долази до промене на позицији тренера. Дотадашњи тренер Бора Станковић, због обавеза у међународној кошаркашкој организацији, предаје „диригентску палицу“ професору Аци Николићу. Вођен професором Николићем ОКК Београд завршава као вицешампион, изгубивши у финалу од Љубљанске Олимпије. И поред ове чињенице у витрине београдског клуба 1962. године, после победе над Партизаном 103-82, долази нови трофеј-победник Купа Југославије.

Године 1963. и 1964. остаће забележене као најсјајније у историји ОКК Београда.

1963. године Кораћ, Еркић, Гордић, М. Николић, Т. Рајковић, Павелић, Тошић, Љ. Станковић, Пазмањ, Косовић, Ивацковић и Гајин „прошетали“ су се првом лигом побеђујући своје противнике са просечном разликом од 25 поена, са скором од 15 победа и само три пораза. У финалном мечу падају и „црно-бели“ и екипа из „Жућкове авлије“ бива богатија за још једну титулу државног првака.

1964. године Бора Станковић се поново враћа на клупу „плавих“, у тежњи да одбрани шампионску титулу из претходне сезоне. Кораћ и другари и у овој сезони, баш као и у претходној, односе победе, како на домаћем тако и на гостујућим теренима, у целој Југославије. После мечева са „плавима“ погнуте главе одлазе играчи Звезде, Партизана, Задра, Слована, Сплита, Олимпије, Локомотиве, Радничког. Епилог исти: 15 победа и три пораза, и наравно још једна титула првака Југославије за дружину из Челареве.

После „златних година“ ОКК Београда (период 1957-1965. године) долази до разлаза шампионске екипе. Кораћ и Гордић одлазе у Белгију, Николић у Турску, итд. „Трофејни пост“ ОКК Београда траје све до 1993 године када под вођством Рајка Жижића клуб из Челареве по други пут у својој историји постаје освајач националног Купа.
istorijat6

Некад и сад...
ОКК Београд данас представља модеран кошаркашки клуб, у коме се врло квалитетно ради, како са првим тимом тако и са млађим категоријама. Ова спортска средина окупља велики број младих кошаркаша, репрезентативаца, који бранећи боје плавог клуба стичу искуства у првој лиги и израстају у будуће сениорске узданице.

Први тим ОКК Београда, усталивши се у прволигашкој средини, тренира и игра утакмице у хали Пионир. Тренутно је у завршној фази изградња спортског центра „Радивој Кораћ“ у Челаревој улици, који би у будућности требало да представља инфраструктурни основ тренажног процеса у „Жућковој авлији“, гнездо где ће се створити неки нови Кораћ,Николић, Гордић и остали, нове кошаркашке снаге које ће тежити да врате стару славу „плавом клубу“.
istorijat2
Спортски центар „РАДИВОЈ КОРАЋ“

Табеле:
КЛС 2014 - 2015
Бр.ТимУПИБ
baner_desno
baner_desno
baner_desno